Od srca zahvaljujem autoru ovog teksta i redakciji BT Public News na ukazanom poverenju, poštovanju i vremenu koje su posvetili mom radu.
Nije mala stvar kada neko ne posmatra samo ono što čovek radi danas, već pokuša da sagleda i put kojim je do toga došao — učitelje od kojih je učio, orkestre kroz koje je sazrevao, godine rada, discipline i odricanja, ali i ono što ostaje iza čoveka: znanje koje je preneo drugima.
Posebno mi je drago što ovaj tekst nije samo priča o meni, već i priča o harmonici, narodnoj muzici, orkestru, učiteljstvu i generacijama koje dolaze. Jer čovek u muzici nije velik po tome koliko je puta njegovo ime izgovoreno, već po tome koliko je dobra ostavio iza sebe i koliko je mladih ljudi ohrabrio da nastave putem muzike.
Ako sam kroz sve ove godine uspeo da sačuvam makar jedan deo onoga što sam primio od svojih učitelja i kolega, a zatim to znanje prenesem svojim učenicima, onda moj rad ima svoj puni smisao.
Zato ovu lepu reč ne doživljavam samo kao priznanje meni lično, već kao priznanje harmonici i ljudima koji su joj kroz generacije davali svoje znanje, vreme, ljubav i život.
Velika je odgovornost pisati o nečijem životnom putu. Još je veća odgovornost nositi ono o čemu je napisano. Zato ovakve reči primam sa zahvalnošću, ali i sa poniznošću.
Jer titule prolaze, koncerti se završe, aplauz utihne, a ostaje samo ono što smo naučili druge, ono što smo sačuvali i ono što smo ostavili budućima.
Hvala vam što ste u mom radu prepoznali upravo tu dimenziju i što ste kroz ovaj tekst dali prostor i samoj harmonici — instrumentu koji je za mene odavno prestao da bude samo instrument i postao način života, jezik emocije i most između generacija.
Od srca — hvala na divnim rečima, na promociji harmonike i na poštovanju prema mom radu.
Neka muzika traje. Neka se znanje prenosi.
A ono što je vredno — neka ostane.
Radovan Marić
