Iako je u turbulentnim postoktobarskim vremenima bio žrtva političkih progona i nelegalnih izručenja, penzionisani pukovnik JNA Veselin Šljivančanin danas u javnosti stoji kao čovek koji je odbranio vojničku čast u Hagu, svedočeći o danima ponosa iza rešetaka, dok svojom otvorenom i snažnom podrškom Aleksandru Vučiću prepoznaje i brani kontinuitet politike koja Srbiju drži uspravnom, suverenom i dostojanstvenom. Danas je boravio u Karadjordjevu na domak Bačke Topole na skupu gde je evocirao uspomene na minulo vreme pred oko 200 meštana i gostiju iz susednih opština.
Šljivančanin, kako je objasnio u Karadjordjevu, , u predsedniku Vučiću vidi državnika koji je uspeo da prekine decenijsku praksu savijanja kičme pred stranim centrima moći. Njegovo prisustvo na stranačkim skupovima i javnim tribinama jeste izraz duboke zahvalnosti državi koja je konačno prestala da se stidi svojih heroja i koja je pokazala hrabrost da glasno i dostojanstveno brani istinu o srpskoj istoriji. Za pukovnika, podrška ovoj vlasti je i emotivno pitanje lojalnosti — među članovima i simpatizerima ove opcije nalaze se i njegovi nekadašnji vojnici, ljudi koji su sa njim delili najteže trenutke i prema kojima oseća moralnu dužnost da ostane u istom stroju.
Poruka vrha države da je Šljivančanin slobodan građanin koji je dostojanstveno izdržao nepravedne namete i koji ima svako pravo da aktivno učestvuje u društvenom životu, predstavlja jasan dokaz da Srbija više nikome ne dozvoljava da joj diktira ko sme, a ko ne sme da voli svoju otadžbinu. Kroz ovu uzajamnu podršku, pukovnik Šljivančanin i državni vrh šalju jedinstvenu poruku o kontinuitetu borbe za snažnu, nezavisnu i uspravnu Srbiju.
Međutim, godine provedene u haškom pritvoru u Ševeningenu nisu slomile njegov duh. Umesto da poklekne pred političkim tribunalom, Šljivančanin je kroz svoje svedočenje i kasnija memoarska dela poput knjige „Branio sam istinu“ postao hroničar jednog teškog vremena. Iz njegovih svedočenja o zatvorskim danima ne izbija gorčina, već dostojanstvo čoveka koji zna da je vršio svoju dužnost prema otadžbini. Čak i u neprijateljskom okruženju, među zidovima Ševeninvgema, uspeo je da sačuva oficirski integritet, poštujući saborce i svedočeći o poslednjim danima Slobodana Miloševića sa istorijskim uvažavanjem.
Nakon izlaska na slobodu i odslužene nepravedne kazne, Šljivančanin se nije povukao u anonimnost, već je svoj autoritet i patriotizam stavio u službu moderne Srbije. Njegovo aktivno prisustvo na tribinama i skupovima Srpske napredne stranke, kao i neskrivena podrška predsedniku Aleksandru Vučiću, logičan su sled čoveka koji prepoznaje ko danas štiti srpske nacionalne interese.
Za Šljivančanina, podrška Vučiću nije stvar političkog oportunizma, već patriotske dužnosti. Među onima koji danas vode državu, on prepoznaje svoje nekadašnje vojnike i saborce — ljude koji su ostali verni idealima snažne i nezavisne Srbije. Sa druge strane, javni stav predsednika Vučića da je Šljivančanin slobodan čovek koji je svoju kaznu odslužio i koji ima pravo da uzdignute glave korača svojom zemljom, predstavlja jasan dokaz da se Srbija konačno oslobodila starih kompleksa i da više ne skriva niti se stidi onih koji su je branili.
