Iako Svi sveti nose dubok religijski i ritualni karakter, u opštini Bačka Topola ovaj praznik je nezamisliv bez jednog specifičnog gastronomskog običaja – pečenja kestenja ispred grobljanskih kapija. Ovaj jesenji ritual lokalnog stanovništva, iako nema crkveno utemeljenje, postao je autentični društveni fenomen koji hladni novembarski dan pretvara u prostor zajedništva, sećanja i topline.
„Pečem kesten ovde ispred kapije već više od petnaest godina i slobodno mogu da kažem da je ovo postao naš lokalni znak raspoznavanja za Svi svete“, priča nam kroz osmeh sedokosi prodavac, dok spretno meša garave plodove na užarenoj ploči. „Ljudi izađu tužni, zamišljeni, a onda osete ovaj miris i kupe fišek, prvenstveno da ugreju prste, a onda i da se okrepe. Mnogi mi kažu da ih ovaj ukus odmah vrati u detinjstvo i podseti na roditelje sa kojima su nekada davno dolazili na ovo isto mesto. To više nije samo prodaja, to je postao naš zajednički običaj bez kojeg ovaj dan u Bačkoj Topoli jednostavno ne može da prođe.“
Koren ovog običaja u Bačkoj Topoli seže duboko u prošlost i neraskidivo je vezan za austrougarski kulturni krug. Naviku pečenja i konzumiranja kestena na praznik Svih svetih u ove krajeve doneli su ovdašnji Mađari i Nemci (Podunavske Švabe), koji su naselili Bačku tokom 18. i 19. veka, prenoseći sa sobom bogatu tradiciju Srednje Evrope. U tradiciji Srednje Evrope, kesten je dugo bio pristupačna, kalorična hrana koja je siromašnijim slojevima menjala hleb tokom kasne jeseni. Zbog svoje visoke energetske vrednosti, postao je idealna okrepa za ljude koji satima borave na otvorenom tokom hladnog i vetrovitog 1. novembra.
Vremenom se ovaj običaj toliko duboko ukorenio u lokalni identitet Bačke Topole da je prevazišao etničke i verske granice. Danas kestenje ispred groblja kupuju svi stanovnici opštine, bez obzira na nacionalnost, čuvajući tako živim delić stare austrougarske jesenje atmosfere na vojvođanskom tlu.
U vremenu koje teži da sve ubrza i digitalizuje, bačkotopolska tradicija pečenja kestenja uspeva da prkosi modernizmu. Ona podseća da su najlepše tradicije često one najjednostavnije. One koje ne zahtevaju velike govore ni skupe ceremonije, već samo malo topline pretočene u običan papirni fišek.
„Dokle god bude nas, biće i kestenja“, dobacuje nam naš sagovornik s početka priče dok pakuje poslednje plodove za porodicu koja užurbano korača ka automobilu.
I u toj rečenici leži suština. Vruć kesten u promrzlim rukama Topolčana odavno je prestao da bude samo obična jesenja poslastica. On je postao tihi čuvar sećanja, spona sa precima koji su ovaj običaj doneli iz dalekih srednjoevropskih gradova i dokaz da, bez obzira na to koliko se svet menja, miris tradicije u Bačkoj Topoli uvek ima isti, topao ukus doma.
