„Dok se priroda pred našim očima povlači, ostavljajući Bačkotopolsko jezero na istorijskom minimumu, planovi za evakuaciju ribljeg fonda postaju poslednji crveni alarm i bolno podsećanje na cenu koju plaćamo zbog višegodišnjeg ignorisanja ekoloških upozorenja.“
Ovaj crveni alarm ne ogleda se samo u papirima i planovima, već u sumornoj slici sa terena gde se tehnologija bori protiv ekološkog kolapsa. Pokušaj spasavanja onoga što je ostalo od jezera sveden je na mehaničko održavanje u životu: lokalne vlasti i ribočuvari prinuđeni su da veštačkim putem, preko aeracionih pumpi, upumpavaju kiseonik u vodu. Prizor u kom mašine bukvalno teraju vodu da diše kako bi riba preživela predstavlja vrhunac čovekovog pokušaja da ispravi greške koje je sam napravio.
Ipak, aeracija i svakodnevno merenje preostalih parametara vode nisu rešenje – oni su samo ekološki respirator. Kada se prirodni balans jednom naruši višegodišnjim prekomernim crpljenjem vode i ignorisanjem sušnih ciklusa, pumpe postaju tek privremena brana pred katastrofom.
Selektivni izlov invazivnih vrsta, planiran za sredinu novembra, još je jedan takav potez očajnika; svesno proređivanje ribljeg fonda kako bi autohtone vrste dobile makar minimalnu šansu da dočekaju proleće. Dok mašine bruje nad presušenim koritom, postaje bolno jasno da se priroda ne može prevariti kratkoročnim tehničkim intervencijama dok se sistemska rešenja, poput kanala ka Tisi, godinama odlažu.
Upumpavanje kiseonika i hitne evakuacije zato ne smeju ostati zapisani kao borba protiv „više sile“ i klimatskih promena, jer priroda nije jedini krivac za sudbinu Bačkotopolskog jezera. Odgovornost za ovu ekološku agoniju ima jasno ime i prezime u institucijama koje su godinama tolerisale nelegalne priključke, divlje crpljenje vode za navodnavanje i stopirale završetak kanala Orom–Čik–Krivaja.
Dopustiti da nekada najčistija akumulacija u Vojvodini spadne na aparate za veštačko disanje je poraz državnog i pokrajinskog kriznog menadžmenta koji godinama reaguje tek kada katastrofa zakuca na vrata. Pravo pitanje za „Vode Vojvodine“ i resorna ministarstva više nije da li će preostalih 15 kilometara kanala od Tise biti završeno, već ko će snositi odgovornost ako do završetka radova u jezeru više ne bude imalo šta da se spasi. Vreme za administrativne izgovore i prebacivanje nadležnosti je isteklo – Bačkotopolsko jezero je presušilo, a sa njim i strpljenje javnosti.
