Author: btpn

Dva štanda, dva metra razmaka i dve potpuno suprotne vizije budućnosti Srbije – tako minulih dana izgleda politička arena u centru Bačke Topole. Dok su aktivisti Srpske napredne stranke pod sloganom „Srbija pobeđuje“ prolaznicima nudili stabilnost i kontinuitet, odmah pored njih, aktivisti studentskog i blokaderskog pokreta poručivali su da „Studenti pobeđuju“, oštreći svoje argumente u direktnom dijalogu sa građanima. U gradu koji važi za mirnu višenacionalnu sredinu, ova ulična koegzistencija postala je pravi društveni fenomen, pokazujući kako se visoka politika “bistri” i lomi na običnom trotoaru.

Dok se razgovor među štandovima rasplamsava, brzo postaje jasno da dve strane ne ukrštaju samo parole, već i potpuno različite filozofije političke borbe.

Aktivisti Srpske napredne stranke nastupaju sa pozicije opipljive sigurnosti. Njihov nastup na trotoaru deluje ubedljivije jer barataju brojevima, rokovima i projektima koje građani svakodnevno vide sopstvenim očima. Kada ih prolaznici pitaju za budućnost, oni se čvrsto oslanjaju na dosadašnje razvojne investicije – od rekonstruisanih ulica, novih privrednih pogona koji donose radna mesta, pa sve do modernizacije lokalne infrastrukture. Za prosečnog birača u Bačkoj Topoli, ti argumenti imaju težinu jer se odnose na realan život i ekonomski napredak koji je merljiv. Oni politiku prevode u jezik novih pogona, asfalta i stabilnog budžeta, što im na terenu daje inicijativu u diskusiji.

Sa druge strane, na samo metar udaljenosti, aktivisti blokaderskog i studentskog pokreta pokušavaju da nametnu drugačiju vrstu debate. Međutim, u direktnom sučeljavanju njihov narativ često skreće u domen ekologije, zelenih agendi i načelnih kritika sistema. Dok SNS nudi fabrike i puteve, blokaderi se vajkaju nad ekološkim problemima, potencijalnim zagađenjima i globalnim klimatskim temama. Iako ta pitanja imaju odjeka kod dela mlađe i građanski orijentisane publike, u direktnom duelu na ulici ona neretko deluju apstraktno i defanzivno u poređenju sa konkretnim kapitalnim investicijama vlasti. Za mnoge građane koji prođu pored štandova, ekološke žalopojke i teoretisanje o aktivizmu zvuče manje ubedljivo od priče o radnim mestima i ekonomskom opstanku zajednice.

Tako se na ovom malom prostoru oslikava dublji politički paradoks: dok jedni uspešno kapitalizuju završene projekte i ekonomski razvoj, drugi ostaju zarobljeni u kritikama opšteg stanja, tražeći prostor u temama koje tek treba da dokažu svoju težinu pred pragmatičnim glasačima Bačke Topole .

Za građane Bačke Topole, ovaj politički fenomen na trotoaru doneo je jasnu poruku: u politici, kao i u životu, opipljiva dela uvek govore glasnije od teorijskih žalopojki. Pobednik u ovoj uličnoj debati nije se merio parolom, već sposobnošću da se ponudi jasna vizija stabilnosti – ostavljajući blokaderski pokret da na nekim budućim ispitima traži ubedljivije odgovore za pragmatičnu vojvođansku javnost.

---

Danas, dok sa ponosom drži priznanje svog rodnog grada, Mikloš Miki Mihajlović više ne mora nikome ništa da dokazuje. Svetski tron je osvojio pet puta, medicinske prognoze je pobedio jednom i zauvek, a Bačku Topolu je upisao na svetsku mapu gvozdenih ljudi. Njegova priča je ostala kao trajna lekcija generacijama koje dolaze – lekcija o tome da pravi šampioni ne postaju oni sa najvećim mišićima, već oni sa najvećim srcem i najtvrđom voljom. Jer, kada se svetla na borilištu ugase i pehari slože na police, ostaje jednostavna istina vojvođanskog titana: najteži teret koji u životu moramo da podignemo nije od gvožđa – to je naša sopstvena sudbina. A Miki je svoju podigao visoko iznad glave.

Od fudbalskog terena i sprinterske staze, preko teške saobraćajne nesreće i crnih prognoza lekara, pa sve do petostrukog svetskog trona u benč presu – Bačkotopolčanin Mikloš „Miki“ Mihajlović ispisao je biografiju koja pomera granice ljudskih mogućnosti. Ovo je priča o čoveku koji je od svog grada napravio evropsku prestonicu najjačih ljudi sveta i dokazao da istinska snaga ne leži samo u mišićima, već u nepokolebljivom ljudskom umu.

Za Mikloša Mihajlovića, teretana nikada nije bila samo prostorija sa spravama i tegovima – ona je bila i ostala zamajac njegovog života. Sve je počelo u ranoj mladosti, na fudbalskim terenima i sprinterskim stazama , gde je brusio eksplozivnost i disciplinu. Ipak, pravi susret sa sudbinom dogodio se u osamnaestoj godini, kada je pod budnim okom trenera Petera Liske, prvi put zakoračio u svet bodibildinga i sportova snage. Gvožđe je postalo njegova svakodnevica, lek za um i medij kroz koji će pomerati sopstvene granice.

„Mnogi vide samo onih nekoliko sekundi na platformi kada se čelik savija pod stotinama kilograma, ali to je zapravo samo vrh ledenog brega“, objašnjava Mikloš sa prepoznatljivim mirom čoveka koji je prošao sve faze borbe sa gvožđem i sopstvenim telom.

„Benč pres i strongman nisu obični sportovi – ovo su discipline koje ne praštaju ni sekundu slabosti. Ljudi često misle da je sve u sirovoj snazi i genetici, ali istina je potpuno drugačija. Ovo je igra nerava, uma i čiste discipline. Ako propustiš trening, ako loše spavaš, ako ti glava nije sto odsto u fokusu, tegovi te odmah kazne. Istrajnost je ono što vas drži na nogama onda kada telo vrišti da više ne može. Kada sam bio na dnu, kada su lekari sumnjali u moj oporavak, jedino što me je guralo napred bila je ta spartanska disciplina koju sam godinama gradio. Shvatiš da gvožđe nikada ne laže: koliko mu pružiš kroz znoj i odricanje, tačno toliko ti vrati na postolju.“

---

Ta nepokolebljiva posvećenost treningu lansirala ga je pravo među zvezde planetarnog sporta. Ređali su se gradovi, federacije i rekordi: Atlanta 2011, Tampere 2013, Telfs 2014, Luck 2015 . Svaki izlazak na platformu bio je demonstracija sile, a svet je sa strahopoštovanjem gledao kako ovaj submasters titan u kategoriji do 125 kilograma sa lakoćom podiže 220 kilograma iz benča upisujući svetske rekorde u WUAP i GPA federacijama.

Kada je nakon stravičnog udesa 2015. godine ponovo morao da uči da hoda, upravo je ta usađena navika na spartanski trening bila motor njegovog čudesnog vaskrsnuća. Povratak u slovačkom gradu Nove Zamki 2019. godine, gde je uzeo svoju petu titulu svetskog šampiona podigavši 200 kilograma definitivno je cementirao njegov status sportske legende.

Danas, dok sa ponosom drži priznanje svog rodnog grada, Mikloš Miki Mihajlović više ne mora nikome ništa da dokazuje. Svetski tron je osvojio pet puta, medicinske prognoze je pobedio jednom i zauvek, a Bačku Topolu je upisao na svetsku mapu gvozdenih ljudi. Njegova priča je ostala kao trajna lekcija generacijama koje dolaze – lekcija o tome da pravi šampioni ne postaju oni sa najvećim mišićima, već oni sa najvećim srcem i najtvrđom voljom. Jer, kada se svetla na borilištu ugase i pehari slože na police, ostaje jednostavna istina vojvođanskog titana: najteži teret koji u životu moramo da podignemo nije od gvožđa – to je naša sopstvena sudbina. A Miki je svoju podigao visoko iznad glave.

Čitav vek i po humanosti, hrabrosti i nesebične službe građanima zaokružen je u Staroj Moravici, gde je Dobrovoljno vatrogasno društvo „Moravica” svečano obeležilo 150 godina postojanja. Kao najstarije dobrovoljno vatrogasno društvo u opštini Bačka Topola, osnovano još davne 1876. godine, ovaj jubilej krunisan je ne samo svečanim defileom, već i vrednim poklonom – novim, savremenim vatrogasnim vozilom koje će obezbediti još bržu i sigurniju zaštitu meštana.

Ono što DVD „Moravica” čini posebnim jeste činjenica da njegovi članovi nisu profesionalci. To su vaši predusretljivi susedi, poljoprivrednici, preduzetnici i radnici koji uporedo sa svojim redovnim poslovima i porodičnim obavezama dežuraju nad mirom celog sela.

„Jedan i po vek nije samo broj. To je 150 godina neprekidnog dežurstva nad našim mestom, našim domovima i životima naših sugrađana”, istakao je komandant društva Jožef Sabolčki, dodajući da je kroz generacije jedino vatrogasno srce ostalo nepromenjeno.

Koliko je njihovo angažovanje ozbiljno, najbolje pokazuje podatak da članovi ovog društva bivaju alarmirani gotovo 100 puta godišnje. Sa obučenim kadrom prve kategorije, DVD „Moravica” funkcioniše kao stvarna, visokoefikasna interventna jedinica. Zvanični podaci pokazuju da su prošle godine bili dobrovoljno vatrogasno društvo sa najvećim brojem intervencija u celoj Srbiji
Danas društvo broji 74 aktivna člana koji redovno nižu uspehe na vatrogasnim takmičenjima i ponosno predstavljaju svoje selo. Kako bi njihova humanost dobila adekvatnu tehničku podršku, lokalna samouprava Bačke Topole i Mesna zajednica Stara Moravica obezbedile su investiciju od 6,6 miliona dinara za nabavku potpuno novog, savremenog vatrogasnog vozila.

Predsednik, Satmari je naglasio da novo savremeno vozilo, predstavlja direktno ulaganje u sigurnost meštana. Istakao je da je investicija u potpunosti finansirana sopstvenim sredstvima lokalne samouprave i poručio: „Uvereni smo da je novac uložen u ovakve investicije zapravo ulaganje u bezbednost članova naše zajednice”Predsednik opštine je podvukao da opština ne pomaže vatrogasce samo prigodno tokom velikih jubileja, već da svake godine putem javnih konkursa opredeljuje redovna sredstva za podršku njihovom radu, organizaciju manifestacija i obnovu neophodne opreme za sva dobrovoljna vatrogasna društva na teritoriji Bačke Topole.

Ova investicija u potpunosti je finansirana sopstvenim sredstvima opštine, čime je poslat jasan signal da je ulaganje u dobrovoljne vatrogasce zapravo direktno ulaganje u bezbednost i budućnost svih građana. Vek i po iza njih garantuje iskustvo, a nova oprema i posvećenost mladih obećavaju da će sirene u Staroj Moravici i u narednim vekovima značiti samo jedno – da pomoć stiže u trenu.

„Mnogo je razloga za pomoć ljudima u nevolji“, jednostavna je, ali moćna filozofija kojom se Mirko Spasojević iz Bačke Topole vodi već tri i po decenije. Sa preko 35 dobrovoljnih davanja krvi iza sebe, ovaj skromni humanista i predsednik lokalnog udruženja pčelara ove godine je s pravom nagrađen povodom Dana opštine, podsećajući nas sve šta znači istinska solidarnost na delu. Vođen motivom da uvek postoji razlog više da se pomogne ljudima u nevolji, Spasojević se upisao među najplemenitije građane svoje sredine.

“Krv nema alternativu i ne može se proizvesti veštačkim putem. Ljudi postaju davaoci jer razumeju da zdravstveni sistem može da funkcioniše samo ako građani redovno dopunjuju rezerve. Mnogi od nas vode računa o logici: “Danas ja pomažem nekom drugom, a sutra će neko pomoći meni ili mojoj porodici.”– objađnjava Spasojević

Opredeljenje da postanete dobrovoljni davalac krvi je svesna i nesebična odluka koja predstavlja vrhunac društvene solidarnosti. Kada pojedinac donese ovakvu odluku, on preuzima ulogu aktivnog čuvara zdravlja u svojoj zajednici.

“Živimo u svetu u kome stalno negde žurimo. Trčimo za obavezama, rokovima, uspehom i materijalnim stvarima. Često mislimo da su nam za velika dela potrebni milioni, status ili natprirodne moći. Ali istina je potpuno drugačija. Najveće čudo koje čovek može da učini za drugog čoveka ne košta apsolutno ništa. To čudo se nalazi u nama – u našim venama. Kada se opredelite da budete dobrovoljni davalac krvi, vi ne dajete samo 450 mililitara tečnosti. Vi nekome poklanjate rođendan koji možda ne bi dočekao. Poklanjate nekoj porodici još jedan zajednički Božić ili Božićni ručak. Poklanjate nekom detetu priliku da odraste. Jedan vaš sat, koliko traje ceo proces sa pregledom, za nekog drugog znači čitav život. Jedna vaša doza može spasiti čak tri ljudska života.”- obrazlaže Spasojević

KINGA SALAŠ; se nalazi na starom međunarodnom putu E-75, na potezu između Bačke Topole i Malog Iđoša, i predstavlja jedno od najautentičnijih svedočanstava o tome kako su vojvođanska imanja izgledala pre više od jednog veka. Ovaj salaš je podignut još davne 1911. godine. Decenijama je služio svojoj prvobitnoj nameni — kao poljoprivredno i stočarsko gazdinstvo duboko ukorenjeno u tradiciju bačke ravnice. Kako je vreme prolazilo, a modernizacija uzimala mah, objekat je pretrpeo zub vremena i pretio mu je zaborav. Danas ponovo živi. Pretvaranjem ovog starog zdanja u mesto okupljanja ljubitelja tradicije, porodica Sabo Pos uspela je da od zaborava otrgne ne samo arhitekturu, već i autentični stil života nekadašnjih vojvođanskih paora.

Vojvođanska ravnica danas pulsira u znaku tradicije i gastronomije jer su se na autentičnom Salašu „Kinga“ nadomak Bačke Topole ponovo okupili najveći kulinarski majstori iz zemlje i regiona na tradicionalnom takmičenju u pripremi starinskih specijaliteta. Ova jedinstvena manifestacija na starom međunarodnom putu između Malog Iđoša i Bačke Topole danas ponovo oživljava seosku idilu, okupljajući na desetine ekipa oko užarenih kotlića iz kojih se šire opojni mirisi čuvenog petlovog paprikaša i tradicionalnog perkelta. Uz zvuke lokalne muzike i prikaz starih poljskih i stočarskih radova, događaj slavi autentične vojvođanske ukuse i čuva bogato gastronomsko nasleđe od zaborava.

„Presrećan sam kada vidim ovoliko ekipa iz Mađarske, Slovenije i celog našeg regiona. Naša ravnica ima tu moć da spaja ljude. Dok se u pozadini ručno lomi kukuruz i obavljaju stari poljski radovi, ovi naši kotlići danas šalju poruku da tradicija i te kako živi i da mladi imaju od koga da uče.Pravi paprikaš se ne kuva na brzinu. Tajna je u tome da domaći petao mora biti stariji, jer samo njegovo meso daje onu pravu, duboku vojvođansku aromu i gustinu saftu. Kada u kotlić dodate bubce i pustite ga da tiho krčka satima, tek tada dobijate kulinarski raritet koji se ne može naći u modernim restoranima.“- kaže Ferenc Pos Sabo

Jedna od najčešćih kulinarskih anegdota vezana je za procenu starosti petla. Iskusni salašari kažu da se starost petla meri po litrama popijenog vina tokom kuvanja.
Jedan gost je pitao majstora Sabo Pos Ferenca „Pa dobro, majstore, koliko se dugo kuva ovaj stari petao?“
Majstor je, lagano mešajući kotlić, odgovorio:

„Gledaj, sinko, recept je prost. Staviš petla u lonac, sedneš pored i otvoriš flašu dobrog vojvođanskog vina. Kad popiješ prvu flašu, petao je tek počeo da se zagreva. Kad popiješ drugu, meso počinje da omekšava. Kad završiš treću flašu i počneš da pevaš bolje od tog petla – e, tek tada je paprikaš gotov i meso se odvaja od kostiju!“

Nekada se na vojvođanskim salašima ništa nije bacalo. Kada bi se klali krupni domaći petlovi za kulinarske susrete, meso bi otišlo u bogati paprikaš. Sa druge strane, sakupljeni bubci su se odvajali za zaseban kotlić. Budući da su sami po sebi siromašni prirodnim masnoćama, pretvaranje bubaca u masni, začinjeni i pikantni perkelt na svinjskoj masti bio je jedini način da se od ove iznutrice dobije vrhunsko kulinarsko remek-delo i „jako“ paorsko jelo koje daje snagu za teške poslove na njivi

Doručak na Skadarliji, ručak na Andrašijevom bulevaru, a večera u carskom Beču – i sve to bez pasoških kolona i aerodromskih procedura. Brza pruga koja krajem oktobra prima prve putnike ne skraćuje samo kilometre, već potpuno menja način na koji putujemo, radimo i otkrivamo Evropu.

Nakon godina iščekivanja, maštarenja i posmatranja građevinskih radova, istorijski trenutak na šinama konačno postaje stvarnost. Završni mađarski testovi pod punim opterećenjem, zakazani za početak oktobra, daju zeleno svetlo za novu epohu putovanja. Više ne govorimo o satima provedenim u nepredvidivim kolonama na Horgošu, niti o stresu aerodromskih terminala. Govorimo o udobnosti, kafi sa pogledom na panonske ravnice i brzini od 160 kilometara na sat.

Ono što je nekada izgledalo kao celodnevni poduhvat od osam sati klackanja u vagonima, sada postaje vožnja kraća od prosečnog radnog vremena. Za samo tri i po sata, moderni i brzi vozovi povezivaće centar Beograda sa srcem Budimpešte.

Ova pruga nije samo tehnički uspeh – ona je most koji spaja ljude. Vikend šoping u Mađarskoj, poslovni sastanak u prepodnevnim časovima ili spontani izlet na krempite pored Dunava sada postaju stvar odluke u sekundi. Vikend putovanja dobijaju potpuno novu dimenziju, a dve prestonice nikada nisu bile bliže.

Ali priča se ovde ne završava. Budimpešta postaje naša glavna kapija ka Srednjoj Evropi. Sa novom infrastrukturom, vrata ka austrijskoj prestonici se širom otvaraju. Direktne i brze veze omogućavaju da nakon kratke pauze u Mađarskoj nastavite put prema Beču, stižući u carski grad brže, odmornije i ekološki svesnije nego ikada pre.Zvanični red vožnje i cene karata biće objavljeni odmah nakon što mađarske železnice završe finalna testiranja sistema 3. i 4. oktobra. Ono što je sigurno – krajem meseca, srpske i mađarske mašinovođe označiće početak jedne nove, brže i uzbudljivije ere

Evropa se ponovo okreće železnicama, a Srbija se ovim projektom pozicionira na samom vrhu te transportne revolucije.

Za ljude iz Bagremova, Bečeja, Mileševa i okolnih naselja, ovi radovi donose mešavinu dugoročnog olakšanja i ozbiljnih kratkoročnih glavobolja u svakodnevnom životu. Kada se izoluje trenutna nervoza zbog radova, meštani su svesni da je ovo istorijska investicija za njihov kraj

Zbog radova na rehabilitaciji kolovoza, deonica državnog puta II A reda broj 109 između Bagremova i Bečeja potpuno je zatvorena za saobraćaj do 17. oktobra, saopštilo je Javno preduzeće „Putevi Srbije“. Vozačima se savetuje oprez i korišćenje zvaničnog alternativnog pravca preko Srbobrana i Bačke Topole, dok se potpuni završetak ove faze rekonstrukcije očekuje sredinom sledećeg meseca.

Obnova ovog puta definisana je kao jedna od prioritetnih investicija u sklopu koalicionog sporazuma između Saveza vojvođanskih Mađara (SVM) i Srpske napredne snage (SNS), nakon višegodišnjih apela lokalnog stanovništva.
Trenutna faza radova obuhvata ukupno šest kilometara puta u zoni Bagremova. Građevinske mašine kompletno rekonstruišu- oko 2,5 kilometara u pravcu Bečeja (zbog čega je na snazi trenutna potpuna obustava). Dva kilometra puta od Bagremova u pravcu Bačke Topole,oko 1,5 kilometara asfalta kroz samo naselje Bagremovo.

Ostatak ove problematične rute do Bečeja biće kompletno saniran u drugoj fazi, koja je planirana za proleće (mart ili april 2027. godine)

„Dok se drugi bave predizbornom matematikom, Savez vojvođanskih Mađara na terenu u Bačkoj Topoli pokazuje kako se koalicioni sporazumi pretvaraju u nove puteve, bezbedne vodovode i očuvana školska odeljenja na maternjem jeziku.“Očekivanja Saveza vojvođanskih Mađara (SVM) na predstojećim vanrednim parlamentarnim izborima 25. oktobra 2026. godine primarno su usmerena na očuvanje sopstvenog poslaničkog kluba u Skupštini Srbije i potvrdu uloge legitimnog političkog predstavnika mađarske nacionalne manjine. SVM očekuje da će njihova lista biti jedina autentična mađarska lista na glasačkom listiću. U prethodnom skupštinskom sazivu SVM je imao 6 od 250 poslaničkih mesta

U okviru predizborne kampanje Saveza vojvođanskih Mađara (SVM) za predstojeće vanredne parlamentarne izbore raspisane za 25. oktobar 2026. godine, predsednik stranke i nosilac liste dr Balint Pastor posetio je opštinu Bačka Topola kako bi obišao aktuelne infrastrukturne investicije i razgovarao sa lokalnim stanovništvom.

Pastor je tokom posete istakao da ne postoji lokalna samouprava u Srbiji koja je u proteklom periodu doživela tako veliki razvoj kao Bačka Topola, naglasivši ključne tačke i projekte koji se trenutno realizuju.

U toku je prva faza rekonstrukcije puta Bačka Topola – Bečej. Radovi se trenutno izvode na deonici od 6 kilometara između Bagremova i Bečeja (2 km od Bagremova ka Bačkoj Topoli, 1,5 km kroz samo naselje i 2,5 km prema Bečeju). Ova investicija se realizuje u sklopu koalicionog sporazuma. Obilazeći naselje Novo Orahovo, predstavnici SVM-a su ispratili radove na renoviranju vodovodne mreže na deonici dužoj od dva kilometra. Projekat se finansira zajedničkim sredstvima lokalne samouprave i AP Vojvodine.Tokom posete bačkotopolskom jezeru, razgovaralo se o dugoročnim koracima zaštite kako bi ovo jezero ostalo ključni ekološki i turistički resurs opštine u narednim decenijama. Rukovodstvo SVM-a sastalo se i sa župnikom lokalne rimokatoličke crkve Jožefom Sakaljem, sa kojim je tema bila položaj mađarske zajednice i društvena uloga crkve u Bačkoj Topoli

Pored infrastrukturnih ulaganja, Pastor je u Novom Orahovu stavio poseban akcenat na obrazovanje na maternjem jeziku. Istakao je da je očuvanje malih mađarskih odeljenja prioritetni zadatak stranke, napomenuvši da u Vojvodini trenutno postoji 41 odeljenje u 23 naselja sa troje ili manje dece, te da bi njihovo zatvaranje ugrozilo opstanak tih manjih mesta.

Uporedo sa republičkim izborima, SVM se priprema i za izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina koji bi trebalo da se održe do kraja godine, a koji u mađarskoj zajednici imaju težinu ravnopravnu parlamentarnim izborima.

Kula je proteklog vikenda ponovo bila kulturna prestonica Vojvodine, ugostivši 46. po redu „Panonski vašar“, manifestaciju koja decenijama slavi zajedništvo i izvorno narodno stvaralaštvo. Među više od 900 učesnika, svojim autentičnim nastupom i vernim prikazom dinarske tradicije, poseban pečat ovogodišnjoj smotri dali su članovi Srpskog kulturnog centra „Vuk Stefanović Karadžić“ iz Bačke Topole, čija je pesma još jednom potvrdila da tradicija u Bačkoj živi punim plućima.

„Panonski vašar“ u Kuli predstavlja krovni naziv za veliku regionalnu manifestaciju koja slavi izvorno narodno stvaralaštvo, a čiji je centralni deo Festival folklornih tradicija Vojvodine. Nedavno održani festival (19. i 20. septembar 2026. godine) bio je 46. po redu i okupio je više od 900 izvođača iz svih krajeva pokrajine, među kojima tradicionalno zapaženo učešće ima i Srpski kulturni centar (SKC) „Vuk Stefanović Karadžić“ iz Bačke Topole.

Saradnja kulturnih radnika Bačke Topole i Kule predstavlja jedan od najstabilnijih i najfunkcionalnijih primera međuopštinskog povezivanja u kulturi Vojvodine. Ova saradnja se ne odvija samo na papiru, već ima snažan odraz u praksi kroz zajedničku mrežu festivala, očuvanje multikulturalnosti i međusobnu stručnu podršku. Susedne opštine dele sličnu demografsku i kulturnu strukturu (višenacionalne sredine sa velikim udelom srpskog, mađarskog, crnogorskog i rusinskog stanovništva), što je prirodno usmerilo kulturne radnike na koordinisano delovanje.

Folklorni ansambli i pevačke grupe SKC „Vuk“ na ovoj manifestaciji imaju specifičnu i veoma važnu ulogu zbog samog karaktera festivala koji insistira na izvornosti i autentičnosti.
Za razliku od stilizovanih koreografija na drugim smotrama, na Panonskom vašaru se ocenjuje autentičnost kostima. Članovi „Vuka“ nastupaju u teškim, bogato ukrašenim vunenim i lanenim narodnim nošnjama koje su replike ili originalni primerci starih i po stotinu godina.

Ovogodišnji „Panonski vašar“ u Kuli potvrdio je svoj status jedne od najznačajnijih i najbolje ocenjenih smotri izvornog narodnog stvaralaštva u regionu. Centralni stručni i društveni narativ ovog izdanja bio je usmeren na balans između scenske kreativnosti i očuvanja apsolutne autentičnosti, dok je u praksi manifestacija još jednom poslužila kao snažan kohezivni faktor koji spaja različite zajednice Vojvodine.

Savremena Bačka Topola i Bečej pokazuju izuzetno proaktivan i zreo odnos prema očuvanju kulturne baštine. Umesto da istoriju posmatraju kao statičnu kategoriju zatvorenu u arhivama, lokalne samouprave i kulturne institucije ovih opština sprovode konkretne strategije koje baštinu čine živom, vidljivom i korisnom za savremeno društvo.

Ostava novca koja je izložena u Muzeju Bačke Topole, pronađena je na teritoriji Vojvodine (iz zbirke je Gradskog muzeja Bečej). Izložba ima za cilj da lokalnoj publici u Bačkoj Topoli približi materijalne ostatke burne epohe s početka 18. veka koja je trajno oblikovala demografiju i istoriju ovih prostora.Izložba „PRO LIBERTATE“, iako se bavi događajima od pre više od tri veka, šalje univerzalne i izuzetno aktuelne poruke savremenom čoveku. U 18. veku nije bilo televizije ni interneta. Novac je bio najmoćniji masovni medij. Utiskivanjem parole „Pro libertate“ (Za slobodu) na običan komad bakra, Ferenc II Rakoci je poslao političku poruku u džep svakog čoveka.
Rakocijev ustanak je za mađarsku kulturu simbol borbe za slobodu, dok je za srpski narod na ovim prostorima bio period stradanja i razaranja. Izložba odbija da zauzme stranu i istoriju ne deli na „dobre“ i „loše“ momke. Savremeni čovek, naročito na Balkanu, živi u društvu punom istorijskih podela. Izložba nas uči kulturi dijaloga i empatiji – sposobnosti da saslušamo i razumemo priču onog drugog, kako bismo prevazišli predrasude i gradili zajedničku budućnost.

Nalaz nije otkriven tokom zvaničnih arheoloških iskopavanja, već ga je pronašao i muzeju poklonio lokalni lovac.. Zahvaljujući njegovoj svesti o značaju baštine, ova jedinstvena zbirka je sačuvana za javnost umesto da završi na crnom tržištu.

Činjenica da je ova ostava novca ostala zakopana u zemlji 300 godina svedoči o ličnoj tragediji pojedinca koji je u vihoru rata morao da beži i koji je izgubio život. Sav taj novac, oko kojeg se ratovalo, odjednom je izgubio vrednost i postao beskoristan u zemlji. U vremenu trke za materijalnim bogatstvom i usled savremenih globalnih kriza, izložba nas tiho podseća na prolaznost materijalnih stvari i na to koliko ratovi i nestabilnost mogu u sekundi da izbrišu sve ljudske planove i trud.