Do pre samo nekoliko godina, Bačka Topola bila je tek mirna vojvođanska varošica na mapi domaće fudbalske ravnice. Danas se ovde igra fudbal po najstrožim UEFA standardima, u domu ultra-moderne TSC Arene i akademije koja podseća na zapadnoevropske kampove. Arhitekta ove transformacije, biznismen Janoš Žemberi, uspeo je da pretoči viziju u stvarnost kroz jedinstven spoj lokalnog patriotizma i međunarodne podrške. Ovo je priča o čoveku koji je premostio granice, osigurao milionske mađarske donacije kroz prijateljstvo sa Viktorom Orbanom i zauvek promenio fudbalski DNK Vojvodine. Žemberi je stvorio stabilan sistem vredan miliona evra, dokazavši da se evropski san može živeti i u srcu Bačke.
Klub iz Bačke Topole uspeo je da postane tačka spajanja i diplomatski ponos dveju država. Finansijska injekcija iz Mađarske, realizovana kroz blisko prijateljstvo Žemberija sa Viktorom Orbanom, formalno je namenjena očuvanju zajednice u dijaspori, ali je u praksi kreirala sportskog giganta koji je ravnopravno predstavljao i fudbalsku Srbiju u Evropi. Sport je ovde iskorišćen kao najelegantnije sredstvo visoke politike.
Klub iz Bačke Topole je u regionu prepoznat kao svetli primer transformacije. Na Simpozijumu sporta u Sarajevu, gde je Žemberiju uručeno priznanje za sportski proboj, organizatori su istakli:
„TSC je pod njegovim vođstvom postao primer uspešne transformacije iz lokalnog u evropski fudbalski projekat. Kao preduzetnik i vizionar, Žemberi je dao ogroman doprinos razvoju sporta u regionu, istovremeno povezujući zajednice kroz sport i kulturu.“ — Iz obrazloženja nagrade u Sarajevu.
Kada je doneta odluka da se u Bačkoj Topoli izgradi stadion, Janoš Žemberi i njegov tim nisu želeli da prepuste stvar slučaju, niti da slepo prate zastarele domaće građevinske šablone. Krenuli su u svojevrsnu fudbalsku ekspediciju širom Evrope, posećujući najmodernije arene u Mađarskoj, Nemačkoj, Engleskoj i Slovačkoj. Cilj nije bio fascinacija, već „krađa zanata“. Gledalo se sve – od ugla pod kojim padaju senke na travnjak, preko rasporeda u ložama, pa sve do najsitnijih detalja koji prosečnom gledaocu promiču, a koji čine razliku između obične sportske građevine i modernog fudbalskog hrama. Iz te „krađe“ nastao je objekat koji u sebi spaja englesku akustiku, nemačku ekološku svest i mađarsku preciznost.
Stadion je potpuno energetski samoodrživ. Bačka Topola leži na termalnim izvorima, što je iskorišćeno za instalaciju toplotnih pumpi i podnog grejanja terena. Čak i na najdebljem zimskom minusu, dok su ostali tereni u zemlji zaleđeni ili pod blatom, hibridni tepih u Bačkoj Topoli se greje energijom iz dubine zemlje. Krov je prekriven solarnim panelima koji napajaju svakodnevne klupske funkcije, dok se reflektori i prateći sistemi kontrolišu pametnim tehnologijama najnovije generacije.
U ložama i na zapadnoj tribini primenjen je model luksuznih nemačkih stadiona. Umesto klasičnih otvorenih sedišta, uloženo je u Skybox lože i VIP sektore. Ali filozofija Janoša Žemberija nikada nije bila megalomanska. Vodilo se računa da stadion sam sebe izdržava kroz biznis model hotela sa 45 soba, restorana, rehabilitacionog i spa centra namenjenog kako sportistima, tako i građanima.
„Nismo hteli da pravimo spomenik koji će propadati, već objekat koji živi 365 dana u godini i ekonomski sam sebe izdržava“, često je objašnjavao Žemberi.
Rezultati na terenu su promenljivi – ekipa može dostići istorijsko vicešampionsko zvanje i grupnu fazu Lige Evrope, ali u fudbalu se dešavaju i šokantni padovi poput preseljenja u niži rang. Međutim, dok pehari mogu da sačekaju novu sezonu, TSC Arena, vrhunski hibridni tereni i akademija ostaju trajno vlasništvo Bačke Topole i Vojvodine. Čak i u rezultatski najtežim trenucima, radovi na akademiji i proširenju sportskog centra (poput novih hotela i teretana u staklu) nastavljaju se nesmanjenim intenzitetom.
Janoš Žemberi je uspešno dokazao da se u srcu Bačke može podići imperija koja spaja sport, privredu i politiku, ali sa jednom ključnom razlikom – u toj imperiji sistem je uvek važniji od trenutnog rezultata, a etika iznad opstanka po svaku cenu.
Kada je Janošu Žemberiju uručeno visoko državno priznanje – Viteški krst Mađarskog reda za zasluge – iza svečanog protokola sakrila se duboko lična, porodična priča. Ovo odlikovanje, dodeljeno na predlog predsednika Vlade Mađarske, za prvog čoveka TSC-a značilo je zatvaranje istorijskog kruga dugog čitav vek.
Tokom ceremonije, Žemberi je otkrio da je pre više od sto godina, nakon Prvog svetskog rata, njegov pradeda odlikovan gotovo identičnim viteškim krstom. Na poleđini tog starog porodičnog ordena stajao je urezan latinski moto: Viribus unitis – odnosno: „Ujedinjenom snagom“.
„Mislim da sam i ja uspeo da dobijem ovo odlikovanje upravo zajedničkom snagom, uz pomoć svih ljudi koji su radili sa mnom na ovom projektu“, istakao je Žemberi. Zvanično obrazloženje navodi da je priznanje uručeno za izuzetnu posvećenost zajednici, privredni doprinos, ali pre svega zato što je kroz sport i brigu o mladima uspeo da čvrsto spoji dve nacije.