KINGA SALAŠ; se nalazi na starom međunarodnom putu E-75, na potezu između Bačke Topole i Malog Iđoša, i predstavlja jedno od najautentičnijih svedočanstava o tome kako su vojvođanska imanja izgledala pre više od jednog veka. Ovaj salaš je podignut još davne 1911. godine. Decenijama je služio svojoj prvobitnoj nameni — kao poljoprivredno i stočarsko gazdinstvo duboko ukorenjeno u tradiciju bačke ravnice. Kako je vreme prolazilo, a modernizacija uzimala mah, objekat je pretrpeo zub vremena i pretio mu je zaborav. Danas ponovo živi. Pretvaranjem ovog starog zdanja u mesto okupljanja ljubitelja tradicije, porodica Sabo Pos uspela je da od zaborava otrgne ne samo arhitekturu, već i autentični stil života nekadašnjih vojvođanskih paora.
Vojvođanska ravnica danas pulsira u znaku tradicije i gastronomije jer su se na autentičnom Salašu „Kinga“ nadomak Bačke Topole ponovo okupili najveći kulinarski majstori iz zemlje i regiona na tradicionalnom takmičenju u pripremi starinskih specijaliteta. Ova jedinstvena manifestacija na starom međunarodnom putu između Malog Iđoša i Bačke Topole danas ponovo oživljava seosku idilu, okupljajući na desetine ekipa oko užarenih kotlića iz kojih se šire opojni mirisi čuvenog petlovog paprikaša i tradicionalnog perkelta. Uz zvuke lokalne muzike i prikaz starih poljskih i stočarskih radova, događaj slavi autentične vojvođanske ukuse i čuva bogato gastronomsko nasleđe od zaborava.
„Presrećan sam kada vidim ovoliko ekipa iz Mađarske, Slovenije i celog našeg regiona. Naša ravnica ima tu moć da spaja ljude. Dok se u pozadini ručno lomi kukuruz i obavljaju stari poljski radovi, ovi naši kotlići danas šalju poruku da tradicija i te kako živi i da mladi imaju od koga da uče.Pravi paprikaš se ne kuva na brzinu. Tajna je u tome da domaći petao mora biti stariji, jer samo njegovo meso daje onu pravu, duboku vojvođansku aromu i gustinu saftu. Kada u kotlić dodate bubce i pustite ga da tiho krčka satima, tek tada dobijate kulinarski raritet koji se ne može naći u modernim restoranima.“- kaže Ferenc Pos Sabo
Jedna od najčešćih kulinarskih anegdota vezana je za procenu starosti petla. Iskusni salašari kažu da se starost petla meri po litrama popijenog vina tokom kuvanja.
Jedan gost je pitao majstora Sabo Pos Ferenca „Pa dobro, majstore, koliko se dugo kuva ovaj stari petao?“
Majstor je, lagano mešajući kotlić, odgovorio:
„Gledaj, sinko, recept je prost. Staviš petla u lonac, sedneš pored i otvoriš flašu dobrog vojvođanskog vina. Kad popiješ prvu flašu, petao je tek počeo da se zagreva. Kad popiješ drugu, meso počinje da omekšava. Kad završiš treću flašu i počneš da pevaš bolje od tog petla – e, tek tada je paprikaš gotov i meso se odvaja od kostiju!“
Nekada se na vojvođanskim salašima ništa nije bacalo. Kada bi se klali krupni domaći petlovi za kulinarske susrete, meso bi otišlo u bogati paprikaš. Sa druge strane, sakupljeni bubci su se odvajali za zaseban kotlić. Budući da su sami po sebi siromašni prirodnim masnoćama, pretvaranje bubaca u masni, začinjeni i pikantni perkelt na svinjskoj masti bio je jedini način da se od ove iznutrice dobije vrhunsko kulinarsko remek-delo i „jako“ paorsko jelo koje daje snagu za teške poslove na njivi
