Građani i meštani Bačke Topole ne kriju ogorčenje, bes i duboku tugu zbog sudbine svog jezera, koje opisuju kao prizor koji ostavlja bez reči. Ekološka katastrofa i nestanak vode pred njihovim očima postali su glavna tema na društvenim mrežama i u svakodnevnim razgovorima. Društvenim mrežama masovno kruži jedna rečenica koja najbolje oslikava tugu meštana: „Pričaćemo unucima da je ovde nekad bilo jezero“. Ljudi koji su na Zobnatici proveli mladost, leta, proslavljali Prve majeve i decenijama pecali, osećaju se kao da gube deo sopstvenog identiteta.
Zvanično proglašeno za najčistiju stajaću vodu u pokrajini, Bačkotopolsko jezero danas je svedeno na manje od trećine svoje površine. Dok klimatske promene i ekstremne suše služe kao lak izgovor, aktivisti prstom upiru u ekscesivno navodnjavanje njiva i pregrađivanje Krivaje uzvodno. Reportaža sa lica mesta otkriva kako je nezasiti ljudski faktor doveo jedno od najlepših vojvođanskih jezera na korak do potpunog nestanka.
Ribočuvari iz Udruženja „Jezero“ i lokalni ekolozi postavili su motorne pumpe koje konstantno mešaju i aerišu preostalu vodu u najdubljim delovima jezera. Cilj ove akcije je veštačko podizanje nivoa kiseonika kako bi se sprečio masovni pomor ribe koja je ostala zarobljena u drastično smanjenom prostoru.
Sprovođenje zabrane daljeg povlačenja vode iz jezera za poljoprivredu je pojačano, a lokalne vlasti su najavile i formiranje posebnih komisija sa vodnim inspektorima kako bi se proveravali i kontrolisali divlji, nelegalno izbušeni bunari u okolini koji dodatno iscrpljuju podzemne vode.
Stručnjaci i lokalna samouprava saglasni su da je jedini način za trajno spasavanje jezera njegovo veštačko dopunjavanje vodom iz reke Tise preko kanalskog sistema
Iako se projekat dovodjenja vode iz Tise, kanalom, priprema, njegova realizacija otvara ekonomska pitanja. Budući da je reka Tisa na znatno nižoj nadmorskoj visini u odnosu na Bačkotopolsko jezero, voda ne može da teče prirodnim padom. Biće neophodna ugradnja i stalni rad najmanje tri velike pumpne stanice, što zahteva ogromna finansijska sredstva za održavanje i struju, pa se još uvek definiše ko će snositi te operativne troškove.
Bačkotopolsko (Zobnatičko) jezero, stvoreno 1976. godine pregrađivanjem rečice Krivaje, decenijama je važilo za pravi ekološki i turistički biser Vojvodine. U svojim najboljim danima, ova akumulacija površine oko 226 hektara i dubine koja je mestimično dostizala i do sedam metara, bila je sinonim za kristalno čistu vodu, bogat biodiverzitet i jedno od najuređenijih izletišta u zemlji. Jezero je bilo nadaleko poznato po kapitalnim primercima amura, šarana, soma i smuđa. Riba se ovde mrestila u prirodnim, zdravim uslovima, a na desetine belih labudova, divljih pataka i čaplji činili su stalni pejzaž ove vojvođanske oaze. Jezero je činilo jedinstvenu celinu sa čuvenom ergelom „Zobnatica“, turističkim kompleksom, vetrenjačom i prelepom prirodom koja ga okružuje. Bilo je to mesto gde su se spajali vojvođanski mir, tradicija i netaknuta priroda.
Na mestu gde su se decenijama spajali nebo i bistra, modra voda, danas stoji najteža opomena našeg vremena. Bačkotopolsko jezero više nije pitanje estetike, turizma ili ribolovačkog hobija — ono je ogledalo našeg odnosa prema prirodi. Brutalan kontrast između nekadašnjeg zeleno-plavog raja koji je hranio dušu generacija i današnje ispucale, sive zemlje koja podseća na apokaliptične pustinje, ne ostavlja prostor za ravnodušnost. Spas ovog panonskog bisera više nije stvar izbora, već dug časti prema prirodi i generacijama koje dolaze. U suprotnom, zastrašujuća rečenica meštana ostaće jedina istina: unucima ćemo zaista pričati bajke o vodi koja je nekada postojala, dok budemo gazili po prašini i suvom mulju mesta koje smo sami dopustili da presahne.
