Više od 100 slobodnih radnih mesta na jednom mestu zvuči kao statistički uspeh, ali pravi ispit za 12 poslodavaca na današnjem sajmu u Bačkoj Topoli neće biti broj prikupljenih biografija, već spremnost da ponude plate i uslove koji će zadržati ljude u ovoj sredini.
Brojke na papiru uvek izgledaju lepo. Kada lokalna filijala Nacionalne službe za zapošljavanje u javnost izađe sa podatkom da se građanima „na dlanu“ nudi trocifren broj pozicija, to zvuči kao ozbiljna privredna ofanziva. Međutim, u realnosti, tržište rada u manjim sredinama poput Bačke Topole odavno je prestalo da bude prostor u kojem radnici očajnički mole za bilo kakav posao. Danas je situacija obrnuta – poslodavci su ti koji moraju da se dokažu.
Vreme kada se radilo za „minimalac i prijavu“ polako, ali nepovratno prolazi. Radna snaga se osipala godinama, delom ka većim regionalnim centrima poput Subotice i Novog Sada, a delom preko granice. Oni koji su ostali u Bačkoj Topoli s pravom očekuju više od pukog preživljavanja. Zato uspeh današnjeg sajma u Vidovdanskoj ulici ne bi trebalo meriti brojem podeljenih flajera i popunjenih formulara, već time koliko će se od tih stotinu radnih mesta pretočiti u stabilne, dostojanstvene i iole pristojno plaćene poslove.
Ako ponuđena radna mesta podrazumevaju samo naporan rad u smenama za kompenzaciju koja jedva pokriva potrošačku korpu, onda sajam ostaje samo jedna lepa jesenja tradicija i puka administrativna stavka u izveštajima.
Lokalna privreda može da raste samo ako rastu i oni koji je svojim radom nose. Na potezu su poslodavci – radne biografije su na stolu, a odgovori o platama i uslovima rada odrediće da li će Bačka Topola zadržati svoje radnike ili im ponovo spakovati kofere.
