Sekunde su se pretvarale u sate, ramena su gorela, a stotine očiju bilo je uprto u jednu jedinu tačku – džinovsku glavicu kupusa. Na ovogodišnjoj Sarmijadi u Bačkoj Topoli, najteži ispit izdržljivosti nije se polagao pred žirijem za stolom, već na bini gde se merila snaga volje i mišića. Između navijačkog ludila i mirisa tradicionalnih đakonija, takmičenje u držanju kupusa postalo je epicenter manifestacije koja uspešno prkosi običnim kulinarskim festivalima, pretvarajući tradiciju u vrhunsku zabavu.
Dok se nad Vašarištem dizao gust dim iz stotina kotlića i zemljanih posuda, a iskusni kulinarski vukovi odmeravali procente junećeg i svinjskog mesa, pažnju mase privukao je poziv sa glavne bine. Vreme je za disciplinu koja je poslednjih godina postala zaštitni znak ove manifestacije – držanje glavice kupusa u potpuno ispruženim rukama.
Pravila su surova: nema savijanja laktova, nema naginjanja unazad, a teška, jedra glavica futoškog ili autohtonog topolskog kupusa sa svakim sekundom postaje teža za čitav kilogram.
Na binu izlaze momci odvaljeni od brega, lokalni šampioni, ali i hrabri gosti sa strane. Publika se zbija u prve redove. Počinje odbrojavanje. Ruke se podižu, štoperica kreće, a lica takmičara već posle prvog minuta menjaju boje – od početnog samouverenog osmeha do bolne grimase koja govori da se ovde ne popušta ni za živu glavu. Bodrenje prijatelja prelazi u opštu galamu, a aplauz podrške dobija svako kome ruka zadrhti i spusti kupus, označavajući kraj agonije i početak zasluženog odmora.
Tajna je u krčkanju i dobrom društvu
Ipak, čim bi se mišići opustili, miris koji je dopirao iz takmičarskih šatora nepogrešivo je vraćao posetioce onome zbog čega su zvanično došli. Sarmijada u Bačkoj Topoli odavno je prerasla lokalne okvire. Ove godine, stotine ekipa iz čitave Vojvodine, ostatka Srbije, ali i susedne Mađarske i Hrvatske, donelo je svoje tajne recepte.
„Nema tu velike filozofije, ali ima mnogo malih tajni,“ dobacuje nam kroz osmeh jedan od kuvara dok pažljivo poravnava redove sarmi u ogromnom zemljanom loncu. „Kupus mora da bude savršeno kiseo, ali ne previše slan. Meso mora da ima pravi odnos masnoće, a luk… e, luk mora dugo da se dinsta. I najvažnije – vatra. Sarma ne voli žurbu. Ona voli tiho krčkanje i dobro druženje oko kotlića.“
Svaki šator bio je priča za sebe. Negde se pevalo uz tamburaše, negde uz harmoniku, a negde su se ozbiljno analizirale taktike konkurencije. Žiri je imao nezahvalan zadatak da među stotinama uzoraka – od klasičnih vojvođanskih, preko onih sa dimljenim šaranom za posne dane, pa sve do modernih kulinarskih eksperimenata – izabere onu jednu, savršenu sarmu.
Više od hrane – praznik zajedništva
Ono što Sarmijadu izdvaja od drugih sličnih gastro-festa jeste upravo taj duh zajedništva. Na istom mestu, u istom krugu, sede komšije Mađari, Srbi, Slovaci, gosti iz regiona. Jezik kulinarstva ovde nema barijera, a jedina podela koja postoji jeste na one koji sarmu jedu sa renom i one koji ne mogu bez kisele pavlake.
Kako je popodne odmicalo, a lonci se lagano praznili, postalo je jasno da pobednici ovog dana nisu samo oni koji su kući odneli pehare za najbolji ukus ili najduže držanje kupusa. Pobednik je svako ko je ove jesenje subote osetio toplinu topolskog gostoprimstva.
Bačka Topola je još jednom dokazala da tradicija ne mora da bude dosadna i uštogljena. Naprotiv – ona može da bude glasna, uzbudljiva, neverovatno ukusna i, pre svega, začinjena vrhunskom zabavom. Do sledeće godine i novih sekundi sa kupusom u rukama, miris Sarmijade ostaje da greje sećanja na jedan savršen jesenji dan.
