Loading

wait a moment

Većnici se voze, arče narodne pare

Licemerje nema mere u bačkotopolskoj vlasti. S jedne strane,  mazanje oči narodu sa pričom kako je utanjio opštinski budzet i kako treba štedeti na svakom koraku, posebno na informisanju,  koje prema proceni “vlastelina” , nije naklonjeno njihovim marifetlucima. Sa druge strane  arčenje na veliko – pod  nazivom vožnja za službene i privatne potrebe službenim automobilima.

Nema da nema . Voze se svi. Predsednica opštine Melinda Kokai Mernjak ima jedan veliki i jedan mali auto. Reprezentativno zar ne. A nedavno je bila u Jagodini kod tamošnjeg gradonačelnika Dragana Markovića Palme da preuzme svetle primere  opštinske vlasti. Čula i videla,  da tamo,  skupštinske sednice traju pola sata, da članovi opštinskog veća rade volonterski, reklo bi se,  ne primaju plate za svoj rad , ne voze kući službene automobile,  jer ih i nemaju. Svi koriste samo službeni auto,  sa vozačem , ali ih koristi i narod , kad im treba za bolnicu, otići po lek. Predsednica opštime Melinda zažmurila na oba oka i nije prenela  primer, zbog čega je,  Jagodina uspešna opština,  da ne bi morala da objašnjava,  zbog čega je Bačka Topola,  bezuspešna.

Jeste žena ekonomista , ali se nije bavila računicom koliko dnevno košta vozikanje opštinskih “vlastelina” po gradu i ataru. Kada ona neće, hoćemo mi čisto da je podsetimo da joj savest nije čista , pa čak ni onda kaka svojim smehom pokušava da pokrije sve bezobrazluke i nezakonitosti ljudi u kući u kojoj stoluje.

Desetak je automobila koje voze svakodnevno funkcioneri opštine. Ako u proseku vozila mesečno prelaze oko 1000 kilometara, godišnje je to , pojednostavljeno , 12.000 kilometara.  Recimo da je to dodatak na platu od oko 80.000 dinara- svakome ko ih vozi – još petnaestak samo u ceni goriva, plus troškovi održavanja, registracija. Da ne zaboravimo i glavnu nagradu “automobil na poklon” čija je cena od 7000 do 9000 eura.

Desetak ovakvih automobila košta oko 100.000 evra. Nije da  nema. Ima očigledno mnogo više  nego što se priča,  ali po onoj narodnoj,  neko jede kupus , neko meso- u statistici u proseku je na trpezi u bačkotopolskoj opštini ,  sarma.  Oponenti će reći nisu vozila na poklon, pa ona su u  državnom vlasništvu i potvrditi nam da je to zapravo i najveća manipulacija sistema u kome živimo.  Jedni rade, primaju minimalac , ako nešto voze, sve plaćaju sami a drugi u ime naroda, iz koga se cede poslednji atomi novčane energije,  arče narodski dinar za svoj luksuz. Nit se stide nit ih je briga pa čak ni od komšija koji ih vide kako popodne na njivi vade poljoprivredne alatke  da odrade dodatno zanimanje.

  Zato je, nedavno,  opština obnovila vozni park. Vozi se, pa se potrošila stara vozila.Stigli su novi puntići za gospodu koja je navikla na besplatnu vožnju. U partiskoj raspodeli vozila najgore su prošle demokrate jer” kantu” od “dačija” koja je nagurala više stotina hiljada kilometara što u kampanji što po vrletima nekadašnje Jugoslavije. To je valjda po meri Alekse Kumića, koji vodi resor privrede. Valjda kakav auto takva privreda. Zato nam izgleda cveta sport, kultura, informisanje jer Karolj Lackovič vozi gotovo nov. Pokrivena je i Staromoravička auto cesta. Robert Fazekaš, predsednik skupštine opštine neće u autobus već u opštinski auto. To što se svojevremeno patriah Pavle ceo život vozio gradskim prevozom sa ovim zaista nema veze. Da ne zaboravimo i gospodu iz javnih preduzeća. Tri direktora, svak svoj automobil za službene i privatne svrhe. Jer to su poslovni ljudi. Rade i pre i posle podne i noću, kad treba.

Priča o licemerju birokratije  , nekako je uvek bila aktuelna. Raspodela kadrova na radna mesta za koja su stručno (ne) osposobljeni uvek je u sebi  imala sarkastični potencijal. Čast izuzecima . Izuzetaka nema kada je u pitanju arčenje narodnih para u privatne i ostale svrhe. Donedavno su maštali da kupe svoj prvi automobil,  na rate, polovan,  pre svega. Posrećilo im se , dobili su ga na” poklon”  sve sa troškovima koji idu uz njega.

Ono što svakako treba da nas zabrine, jeste , da su to ljudi koji nas reprezentuju, kojim smo poklonili poverenje da nam život učine boljim, makar u potencijalu a oni su samo svoj učinili realno savršenim.

Funkcionišu na mestima koje obasjava sunce sigurnosti u državnim jaslama, u većoj ili manjoj meri odlučuju o našim životima. Stiće se utisak da je državnim činovnicima, prema rezultatima rada u proteklih godinu dana mnogo dosadno na njihovim poslovima  pa im treba hobi besplatne vožnje. Sve to u vreme dok učenici iz susednih mesta nemaju da plate kartu do škole.

Mi građani ćemo da se već nekako snađemo, a da ne odrtavimo, svako u redu ispred koga je raspoređen do narednih izbora.

                                                                                                                                                                 Slobodan Traparić

 

Leave a Reply